Pravljenje ajvara uvek je imalo posebno mesto u mom životu, a ljubav prema tom poslu nasledila sam od svoje bake Mileve. Ona je bila žena koja nije mogla da zamisli zimu bez ove zimnice, pa su njeni dani krajem leta i početkom jeseni uvek bili obeleženi mirisom pečenih paprika. Satima bi strpljivo pekla papriku na šporetu ili u rerni, a onda bismo se svi okupljali da je čistimo, ljuštimo i pripremamo za dalje. Taj trenutak je bio više od običnog posla – bio je to pravi mali porodični ritual. Baka je svoj recept nasledila od svoje majke, a mi od nje, i tako se ta tradicija prenosila iz generacije u generaciju. Svako ko bi probao naš specijalitet od crvenih paprika tražio je recept, ali tajna je uvek bila u ljubavi i strpljenju koje se ulaže u svaki korak.
Jedna od bakanih varijanti bila je ajvar sa plavim paradajzom. Za njega je koristila veliku količinu paprika, obično oko petnaest kilograma, i uz njih dodavala plavi paradajz koji je davao posebnu punoću ukusa. Nakon što bi se paprike i patlidžani ispekli, čistili su se pažljivo, a onda ostavljali da se dobro ocede. Tek posle toga se mlele i polako pržile u velikoj šerpi. Posebna tajna bila je u prelivu – ulje, sirće, šećer i so morali su da proključaju pre nego što se sjedine s povrćem. Onda bi sve to zajedno krčkalo na šporetu oko sat vremena, dok varjača ne bi ostavljala trag na dnu posude. Kada bi bio gotov, vruć ajvar se sipao u zagrejane tegle, zatvarao i uvijao u ćebad da se čuva toplina. Posle jednog dana mirovanja bio je spreman da zauzme svoje mesto u hladnoj ostavi, spreman da se tokom zime jede uz hleb, sir ili meso.
Poseban šmek imala je i bakana verzija ajvara od cepkanih paprika. Za ovu varijantu koristila je nešto manju količinu paprika, koje bi, nakon pečenja i čišćenja, ručno cepkala na trake umesto da ih samelje. To je davalo drugačiju teksturu, grublju i puniju. Paprike su se lagano zagrevale, a onda prelile smesom od ulja, sirćeta, soli i šećera koja je prethodno proključala. Nakon što bi se to sjednilo, dodavao se seckani peršun i listići belog luka, koji su davali osvežavajuću aromu. Još malo prženja i sve bi bilo spremno za sipanje u tegle. I ovde je važilo pravilo da se teglice ugreju, a zatim umotaju u nešto toplo i ostave da odstoje. Ova verzija je bila blaža, aromatičnija i često bi se koristila kao prilog uz razna jela.
Najposebnija i najzahtevnija bakana varijanta bila je ljutenica. Ona je predstavljala pravu kraljicu zimnice i zahtevala mnogo vremena i truda. Za nju je bilo potrebno i do deset kilograma paprika i jednako toliko paradajza, a uz to i dobra količina ljutih feferona. Postupak je bio sličan – paprike bi se pekle, čistile i mlele, dok bi se paradajz seckao i kuvao dok ne pusti i uvri sav sok. Tek kada bi paradajz postao gust, dodavale su se paprike, so, šećer i sirće, a onda i ljute papričice. Smela kombinacija ukusa činila je da svaka tegla bude prava eksplozija ljutine i slasti. Pred kraj se dodavao beli luk i peršun, a sve se pržilo dok masa ne postane gusta i kompaktna. Vruća ljutenica odmah se sipala u tegle i čuvala na isti način kao i ostale varijante. Ovaj specijalitet nije bio za svakoga, ali oni koji su voleli ljuto nisu mogli da mu odole.
Sve te vrste ajvara imale su nešto zajedničko – tražile su strpljenje, rad i zajedništvo. Posao nije bio lak, jer je uključivao sate provedene uz šporet, stalno mešanje i pazljivo rukovanje povrćem. Ali upravo u tome je bila čar. U tim trenucima nismo samo spremali zimnicu, već smo se družili, pričali priče, smejali se i stvarali uspomene koje ostaju zauvek. Moja baka je uvek govorila da ajvar nije samo hrana, već deo tradicije, deo porodice i deo života koji nas povezuje.
Danas, kad sama pravim ajvar, osećam kako me svaka tegla vraća u detinjstvo i dane provedene uz baku. Svaki miris pečene paprike, svako varjačom povučeno „korito“ na dnu šerpe, podseća me da prave vrednosti leže u jednostavnim stvarima i u ljubavi koja se uloži u ono što radimo. Ajvar je za nas mnogo više od običnog namaza – to je simbol doma, topline i uspomena koje se prenose s kolena na koleno
