U današnjem članku vam pišemo na temu potrage za sopstvenim identitetom i hrabrosti žene koja je tražila odgovore na pitanja koja su je pratila celog života. Vesna Petrović je, kroz svoju izuzetnu priču, pokazala kako neprestanom potragom za istinom može da se pronađe snaga, ali i susret sa sobom.
Vesna Petrović, još kao beba, bila je napustena pored stovarišta na periferiji Beograda – bez imena, bez ikoga ko bi je voleo. Njen život počinje u Ćupriji, gde je usvojena i gde je stekla svoj prvi pravi dom. Detinjstvo je provela rastrgnuta između Zvečanske, doma za decu bez roditeljskog staranja, i hraniteljske porodice, čiji detalji sada gotovo da ne pamti. Biološke roditelje nikada nije upoznala, a usvojitelji su preminuli pre više od trideset godina, bez da su joj ikada otkrili istinu o njenom poreklu. Čak ni na samrti nisu priznali da ona nije njihovo biološko dete.
Njena potraga za identitetom počela je gotovo slučajno, otvaranjem jedne stare fioke u kući detinjstva. Ovaj prvi korak odveo ju je na dug i težak put, prepun birokratskih hodnika i istraživanja koja su je vodila kroz kancelarije matične službe, nekadašnje domove i ustanove za nezbrinutu decu. Na svakom mestu je nalazila tragove svog života, ali nijedan nije vodio do istine koju je očajnički želela da sazna. Svaki odgovor koji je dobijala otvarao je nova pitanja, a niko joj nije mogao – ili nije želeo – reći ko ju je napustio, ko joj je dao ime, niti čija je ona zapravo ćerka.
Ipak, među svim poluizrečenim istinama, jedina svetlost bila je rečenica koju joj je rekao daleki rođak: negde postoji njena sestra bliznakinja. Taj trag ju je podstakao da ne odustane. Pre tri godine, Vesna je odlučila da svoju potražnju za istinom podeli sa drugima putem Fejsbuk stranice posvećene deci koja su bila oteta, napustena ili usvojena u bivšoj Jugoslaviji. Tamo je napisala post u kojem je podelila informacije koje je saznala od rođaka svojih usvojitelja: imala je sestru bliznakinju koja je, verovatno, živela u Novom Sadu.
Takođe, Vesna je otkrila i nekoliko drugih detalja o svom ranom životu. Našla je zapise koji su potvrdili da je njeno pravo ime bilo Manojlović Nera. Nađena je 10. maja 1963. godine, u šumici pored Kalemegdana, u Beogradu. Imala je na sebi belo ćebence, flanelaste pelene, zavoj od pupčane vrpce i bila je prekrivena maramom sa raznim figurama. S obzirom na to da je bila nedonošče, nije se znalo ko su njeni roditelji, pa je predata na čuvanje u Dom za nezbrinutu decu, Zvečanska. U tom domu su joj dali ime i izradili izvod iz matične knjige sa datumom rođenja 20. april 1963. godine. Usvojena je 1965. godine u Ćupriji, a tada su joj promenili ime u Vesna Petrović.
Vesna je kroz sve to verovala da bi neko mogao da je prepozna, da bi možda neko prepoznao tragove prošlosti i pomogao joj da sazna više o svojoj biološkoj porodici, kao i o svojoj sestri bliznakinji.
Kroz svoju priču, Vesna nam pokazuje koliko je važna potraga za sopstvenim korenima, kako bi shvatili ko smo i odakle potičemo. Iako je njeno istraživanje ispunjeno mnogim nepoznanicama i nesigurnostima, ona nije odustajala, verujući da će odgovori na pitanja koja su joj najvažnija ipak doći
