Nikada nisam mislila da ću svom detetu izgovoriti takvu rečenicu. Ali tog jutra reči su same izašle iz mene, snažno i odlučno, kao da ih je dugo čuvala tišina mog srca. Sedeli su preda mnom – Mirko, moj sin, i njegova žena Marija. Bili su bledi, ukočeni, kao da im je ceo svet stao. Ja sam drhtala, ali nisam popustila. Znala sam da će ovo zauvek promeniti naše odnose, ali više nije bilo povratka.
„Mama, šališ se?“ pitao je Mirko, glasom u kojem su se pomešali strah i bes. „Gde ćemo sada?“
Nisam mogla da ga pogledam u oči. Srce mi je tuklo kao ludo, ali sam stajala čvrsto. „Ne šalim se. Dosta je bilo. Ova kuća više nije mesto za vaše rasprave i tvoje nezadovoljstvo. Više ne mogu da budem majka koja sve trpi.“
Marija je zaplakala tiho, gotovo nečujno. „Snežo, molim te… još malo. Samo dok ne nađemo stan.“
Njene suze bolele su me, ali sam znala da više nemam snage. Mesecima sam trpela njihove svađe. Moj sin, koga sam podizala sama, koga sam štitila od svega lošeg, pretvorio se u čoveka koji je nervozu istresao na ženu koju je zavoleo. A ja, umesto da živim mirno, osećala sam kako mi dom postaje tuđe mesto.
Sve je počelo kada su prošle zime ostali bez posla. Došli su kod mene „na nekoliko meseci“, dok se ne snađu. U početku sam ih tešila, kuvala im, hrabrila ih. Ali vreme je prolazilo, i ti „meseci“ su se pretvorili u godinu. Mirko je bivao sve nervozniji, nezadovoljniji sobom i životom. Sitnice su mu bile dovoljne da plane. Marija je postajala sve povučenija, a moj stan se pretvorio u mesto gde se stalno osećala napetost.
Sećam se jedne noći kada sam čula Mariju kako plače u kupatilu. Prišla sam joj i pitala šta se dešava. Kroz suze mi je šapnula: „Ne mogu više, Snežo. On je stalno ljut. Osećam se kao da sam višak u sopstvenom životu.“ Te reči su me presekle. Pitala sam se gde sam pogrešila u odgajanju sina. Kako je moguće da dete koje sam učila poštovanju sada povređuje osobu koju bi trebalo da čuva?
Pokušala sam da razgovaram s njim. „Mirko, moraš da se sabereš. Ne može se tako.“
„Lako je tebi da pričaš,“ odgovorio je grubo. „Imaš svoju penziju i mir. Mi nemamo ništa.“
Ćutala sam. Nisam htela da mu dodatno sipam so na ranu, ali ni da prihvatim krivicu za njegove neuspehe. Ipak, osećaj krivice mi se uvukao pod kožu.
Vremenom sam počela da izbegavam svoj stan. Satima sam šetala ulicama samo da ne slušam njihove svađe. Komšinica me je jednom zaustavila i rekla: „Snežo, šta ti se dešava? Smršala si, ne ličiš na sebe.“ Samo sam slegla ramenima. Nisam imala snage ni da lažem.
Jedne večeri, kada sam se vratila s posla, zatekla sam ih kako se žestoko raspravljaju oko novca. Njihove reči bile su pune gorčine, a meni je postalo jasno da više ne mogu biti tampon zona između njih dvoje. Ljubav prema sinu nije smela da znači gubitak mene same.
Te noći nisam oka sklopila. Razmišljala sam o svemu – o životu, o tome kako sam posle rata sama odgajala dete, kako sam uvek stavljala tuđe potrebe ispred svojih. Sada, kada bi trebalo da imam mir, osećala sam se kao stranac u sopstvenom domu.
Ujutru sam ih pozvala za sto. „Deco, vreme je da krenete dalje. Volim vas, ali više ne mogu.“
Mirko je skočio, pun besa. „Znači, izbacuješ nas na ulicu?“
„Ne izbacujem vas,“ rekla sam mirno, ali odlučno. „Imaš prijatelje, imaš porodicu sa obe strane. Pomoći ću vam koliko mogu, ali ovako više ne ide.“
On je zalupio vratima i otišao. Marija je ćutala. Uveče mi je prišla, suznih očiju, i šapnula: „Snežo, hvala ti. Znam da ti nije lako.“ Zagrlile smo se i obe plakale dugo.
Sutradan su spakovali stvari i otišli kod njene tetke. Mirko se nije ni oprostio. Dani posle njihovog odlaska bili su tihi, prazni, ali po prvi put posle mnogo vremena osetila sam mir. Nedostajali su mi, ali nisam žalila za svojom odlukom.
Ponekad se pitam da li sam bila previše stroga. Da li sam mogla još malo da izdržim? Ali onda se setim noći kada sam hodala po stanu i nisam mogla da udahnem od bola i napetosti. Granica između ljubavi prema deci i očuvanja sopstvene duše tanka je i bolna. Ali ponekad, kada izgovoriš „dosta“, to nije kraj ljubavi. To je jedini način da ljubav preživi.
