U današnjem članku pišemo o tome kako se ponekad kao roditelj moraš umiješati u život svog odraslog djeteta, posebno kada vidiš da nešto nije u redu. Iako je teško, ponekad je potrebno reći stvari koje nisu lako prihvatiti, ali su nužne da bi se nešto promenilo.
Moj sin ima 27 godina. On je dobar, zgodan i vredan čovek koji se trudi da obezbedi sve što je potrebno za svoju porodicu. Radi naporno, često do kasno u noć, kako bi osigurao život za svoju ženu i bebu od pet meseci. Iako je njegov život prepun obaveza, verujem da se trudi najbolje što može. Međutim, iz svojih poseta njegovoj kući, počela sam primjećivati nešto što mi nije dalo mira.
Posetila sam ih nekoliko puta, možda i više nego što bi to bilo po volji mojoj snaji, ali neko mora da brine o tome da sve funkcioniše. Svaki put kad bih došla, zatekla bih je kako leži u krevetu, skroluje na telefonu dok beba plače i kuća izgleda kao prava zona katastrofe. Flašice, prljav veš, sudovi – sve je bilo nagomilano.
Moj sin bi se vratio kući nakon napornog dana na poslu, iscrpljen, samo da bi morao da se bori s tim neredima. On je, doslovno, radio dvostruko više – nije imao samo svoju ulogu na poslu, već je morao da preuzme odgovornost za stvari kod kuće. A ona? Uglavnom je ostajala u krevetu, udobno smeštena, gleda Netflix.
Jednog vikenda, bilo je previše. Došla sam u posetu, a moj sin je držao bebu jednom rukom i pokušavao da sprema večeru za sebe i ženu drugom rukom. I dok je on bio opterećen svime, ona je ostala u krevetu. Započela sam s čišćenjem, nahranila bebu i obrisala radne površine. Nisam joj ništa rekla, nisam je pitala da ustane, želela sam da vidim hoće li to sama shvatiti. Nije. Ostala je tu, nesvesna što se događa oko nje.
Kada sam završila sa svime, otišla sam u njihovu sobu. Jedva me je pogledala. A onda je izgovorila rečenicu koja je prelila čašu: „Ne možeš ni da zamisliš koliko sam iscrpljena.“ Tada sam pukla. Možda nisam trebala, ali nisam mogla da zadržim reakciju. Pitala sam je: „Jesi li iscrpljena od ležanja? Super, možeš da spavaš dok moj sin odgaja vaše dete.“
Bila sam ljuta. I nisam mogla da se suzdržim. Tada sam se setila da je možda najbolje da joj napišem tačno šta se dešava. Sestavila sam račun, na kojem su bili svi zadaci koje moj sin obavlja nakon posla – od brige o bebi, do kućnih poslova. Na sve to sam stavila cenu. Dodala sam, u šali, da ako želi da ima nekog ko će raditi za nju dok ona leži, trebalo bi da plati za uslugu. Naravno, nije bilo ozbiljno, ali morala je da shvati da moj sin ne može da izdrži sve to sam.
Njena reakcija bila je gotovo očekivana. Počela je da plače, govoreći mi da sam okrutna. Rekla mi je da nemam pravo da se mešam, da nisam u njenoj koži. Ali šta sam trebala da uradim? Da ignorišem kako moj sin pati i da se pravim da je sve u redu? Nije bilo u redu. Ni ona nije imala pravo da očekuje da moj sin sve izdrži sam, a da ona sedi i ništa ne menja.
I onda, kasnije, usledio je poziv mog sina. Rekao je da sam preterala i da je situacija postala gora. Spomenuo je da neko vreme ne mogu da se viđamo, da bi sačuvao mir u svom braku. Iskreno, nisam znala šta da mislim. Bilo mi je teško što sam ga povredila, ali nisam mogla da ignorišem ono što se dešava pred mojim očima.
Ponekad se pitam da li sam bila preoštra. Možda jesam. Ali kad pogledam kako moj sin radi dan za danom, pokušavajući da izdrži sve obaveze, shvatam da sam morala da kažem nešto. Niko ne bi smeo da bude iskorišćen na ovaj način. Možda sam bila negativac u ovoj situaciji, ali ako me to čini negativcem, neka bude. Moj sin nije zaslužio da bude zapostavljen, a ona je morala da shvati da nije samo on taj koji mora da se bori
