U današnjem članku vam pišemo na temu koja će vas dirnuti priča o deda Ljubi iz Pribraće kod Donjeg Vakufa, čoveku koji je u svojih 88 godina proživeo i rat i mir, i gubitke i radosti, ali je sačuvao ono najvažnije – ljudskost. Njegov život pokazuje da ni najveće nedaće ne mogu ugasiti dobrotu i veru u ljude.
Ljubo je odrastao i radio u selu koje je nekada vrvelo od života. Kao vozač autobusa, bio je poznat i voljen među svima. Muslimani, Hrvati, Srbi – svi su ga doživljavali isto: kao dobrog čoveka koji nikoga nije delio po naciji ili veri. „Narod me je zavoleo kroz taj posao. Svi su me poštovali, i ja njih,“ priseća se Ljubo sa blagim osmehom. Njegov život je bio satkan od malih radosti, prijateljstava i rada, sve dok mračni talas rata nije razbio to selo.
Kada je rat zahvatio Bosnu, komšije koje su nekada delile hleb i suze odjednom su postale razdvojene. Ljubo i njegova porodica bili su proterani iz doma, ostavljeni bez igde ičega. U tim teškim danima spas je došao od komšije muslimana, Malkoša Ramadana. On ih je primio u svoj dom u Dubravama kod Gradiške i sa svojom porodicom podelio sve što je imao. „Kod njega smo našli zaklon kao kod rođenog brata,“ kaže Ljubo tiho, sećajući se topline koju nikada neće zaboraviti. Tri meseca živeli su kod Ramadana, a nisu se osećali kao gosti – već kao deo porodice.
Vest o Ramadanovoj smrti posle rata pogodila ga je duboko. Nisu se stigli oprostiti, i Ljubo i danas govori o njemu s poštovanjem i tugom u očima, kao da mu misli i dalje razgovaraju s čovekom koji mu je tada spasio život.
Kada su sukobi prestali, Pribraća više nije bila ono isto selo. Većina srpskih porodica napustila je domove, a ostalo je svega nekoliko ljudi. Ljubo je bio među prvima koji su se vratili. Ruševine, tišina i prazne kuće dočekale su ga, ali on se nije uplašio. „Idem uzdignute glave. Sa svima se slažemo. Ne dam da me mržnja zarazi, jer ona ne vodi ničemu,“ govori odlučno.
U životu posle rata nije sve bilo mirno. Jednom su mu provalnici obili kuću i odneli sitnice – nekoliko sudova i malo rakije. Ipak, više od same krađe pogodilo ga je to što nije bio tu da zaštiti svoj dom. Ali ubrzo su mu komšije otkrile ko je to učinio. Taj trenutak mu je pokazao da poverenje među ljudima ipak nije nestalo, da iskrenost i dalje postoji, i da zajednica zna da zaštiti ono što je ljudsko.
Danas Ljubo živi mirnim životom u svom selu. Njegova deca su rasuta po svetu – jedan sin u Novom Sadu, drugi u Sarajevu, a ćerka u Americi. On o njima priča bez brige, sa sigurnošću da su poneli ono što je u njemu najjače – dobrotu i poštenje. „Nisu zlonamerni, to su na mene povukli,“ dodaje uz blag osmeh.
Trideset godina proveo je vozeći autobus, prevozeći ljude i njihove sudbine. Danas vozi samo sećanja – kroz uspomene na mirna vremena, kroz bol ratnih godina, ali i kroz spokoj koji je pronašao u dubokoj starosti. „Rat me nije promenio. Nisam dozvolio da postanem neko drugi. Ja sam Ljubo – čovek, pa tek onda Srbin. A Ramadan, moj komšija, on je bio čovek isto tako, pa tek onda Musliman,“ izgovara mirno, ali čvrsto.
Priča deda Ljube nije samo priča jednog čoveka, već i lekcija o ljudskosti koja može nadživeti i ratove i mržnju. Njegova tišina i blag osmeh svedoče više od bilo koje reči – da je čovek pre svega čovek, a tek onda sve drugo. On nas podseća da ljudskost nikada ne sme da izgori u vatri netrpeljivosti, jer upravo ona ostaje kao večni dokaz da dobro može preživeti i najteže istorijske lomove
